Srpski književni glasnik

419 Cerencu Kma;kEBHHM UJACBHME.

прочита своје стихове, а он их баци кроз прозор у канал што је ишао крај његове куће. „Шта ја то радим упита се; на што продужавати тај догађај ако ми савест то не вели 7“

Он узе мандолину, па се шеташе горе и доле по својој соби, певајући и пратећи се некаквом старом аријом компонованом за један Петраркин сонет. После четврт часа заустави се; срце му је куцало. Није више мислио ни на обзире ни на утисак што треба да произведе. Кеса што је узео од Бјанкине, и коју је донео као какав трофеј, била је на столу. Он је гледаше:

„Жена која је то радила за мене, рече сам себи, мора да ме воли MH уме да воли. Такав је рад дуг и тежак; те лаке конце, те живе боје, захтевају времена, и, за све време док је то радила, она је мислила о мени. У мало речи што су пропратили ову кесу, био је пријатељски савет а не каква двосмислена реч. То је љубавни позив за двобој послан од једне честите жене; ако је мислила о мени ма само један дан, треба храбро подићи рукавицу.“

Он се понова баци на посао, пи, узимајући понова своје перо, беше више узбуђен страхом и надањем него онда кад је стављао највеће суме на једну коцку. Не размишљајући и не заустављајући се, написа брзо сонет, чији би приближан превод овако гласио:

Кад сам Петрарку чито, још дететом у школи, Жељах да се и мени у део славе даде. Волећи он тек пева и певајући воли;

Једини он божанским језиком зборит' знаде.

Чим љубав почне да га у своје ланце стеже, Он уме наћи израз у том тренутку истом,

И тада, с осмехом Олагим, он њену слику реже Врхом златнога ножа у дијаманту чистом.

Ви, чије љупке речи допреше до мог уха, Који их писасте јуче, а сутра нећете знати, О, сетитс се мене који вас за то моли;