Srpski književni glasnik

ТГицијанов Син. 413

Имам Петраркино срце а немам његова духа ; Ја могу на овом свету још само ово дати; Руку, кад ме ко зове; свој живот, ко ме воли.!

Пипо оде сутра дан сињори Доротеји. Чим остаде сам с њоме, он метну свој сонет на колена чувене даме, говорећи јој: „Ево вам за вашу пријатељицу“. Сињора се испрва показа зачуђена, потом прочита стихове, и закле се да их неће никада никоме показати. Али се Пипо само смешио, п, како је био убеђен да ће она баш противно чинити, он оде од ње уверавајући је како он у то ни мало не сумња.

IV.

Ипак зато, он проведе идућу недељу у највећем узбуђењу; али то узбуђење имађаше извесне дражи. Он није излазио из куће, и није смео, тако да кажемо, ни мрднути, као да је тиме хтео да остави „одрешене руке“ срећи пи судбини. То је радио обазривије него што се обично ради у његовом добу (јер он није имао више од двадесет и пет година), а код младих људи нестрпљивост је често толика да их нагони да премаше циљ, кад хоће да га постигну врло брзо. Срећа хоће да се човек помогне сам, и да је зна ухватити на време; јер, по Напозеоновој речи, она је жена. Али баш због тога, она хоће да изгледа као да пристаје на оно што јој се узима, п треба јој оставити времена да пружи руку.

Тек деветога дана, у вече, ова ћудљива богиња закуца на вратима младога човека; п то. као што ћете видети, не тек ни за шта. Он сиђе и сам отвори. Црнкиња беше на прагу; она је држала у руци једну ружу, коју принесе ПЏиповим уснама.

— Пољубите овај цвет, рече му она, на њему је пољубац моје госпође. Може ли она доћи к вама а да не буде за њу никакве опасности

— Била би велика несмотреност, одговори Пипо, да

1 Овај је сонет превео Г. Велимир Рајић. Пор.