Srpski književni glasnik

Гицијанов Син. 417

боје, најзад да би умирио свој дух, замисли да јој је коса кестењасте боје.

Али сад није умео да реши које су јој боје очи; претпостављао би да су црне кад би она била црномањаста, а плаве да је она плава. Он замисли да су нлаве, али не тако јасно плаве и неодређене да су час по час сиве или зеленкасте, већ тлко чисто азурне као небо, тако да, у тренутку љубави, постају тамније и црне као крила у гаврана.

Тек што су му се указале те дивне очи с нежним и дубоким погледом, а његова их машта окружи челом белим као снег, и двема ружичастим јагодицама као што су сунчани зраци на вису Алпа. Између два образа, слатких као бресква, учини му се да види танак нос као у оне античке бисте коју зову грчким Амором. Под њим, румена уста, ни врло велика, ни врло мала, пропуштају кроз два низа бисера свеж и страстан дах; подбрадак беше лепа кроја и лако заокругљен; физиономија отворена али мало поносита; на мало подужем врату, на којем није било ни једне боре, а који је био тамно бео, покретала се лако, као цвет на стабљици, ова грациозна и врло симпатична глава. Овој лепој слици коју је машта створила, недостајало је само то што није стварна. „Она ће доћи, мислио је Пипо, кад сване она ће бити овде“; и, што је најчудноватије у тој његовој необичној маштанији, он је, и не слутећи, одиста смислио портрет своје будуће милоснице.

Кад је државна фрегата која стражари на уласку пристаништа, испалила топ да објави шест часова у јутру. Пипо виде да светлост у његове лампе постаје ружичаста и да лака плава боја обојава његова окна. Он одмах стаде на прозор. Овога пута није полузатворених очију разгледао око себе; мада му је ноћ прошла без сна, он се осећао слободнијим и веселијим но икад дотле. Зора поче да свиће, али Венеција још спаваше; тај лени град уживања не буди се тако рано. У време кад се код нас, отварају дућани, сусрећу пролазници, зврје кола,

2