Srpski književni glasnik

ГУСЛЕ.

Гусле моје, крваве и старе, Загуслајте у тешке окове К'о вихори у пештере старе, Гусле моје, гусле јаворове.

Процвилите, нек се пјесма чује, К'о у ланцим душа окована,

К'о шарене под каменом гује, Нек задрхти срце у тирана.

Судбо худа мојих голих гора, Гдје тирани силни господаре, Струно црна пјевати се мора, Ој давори, гусле моје старе!

Ал“ је јадна слика јадовита,

Кад силници робље моје тлаче, Ал! је тужна пјесма жаловита, Када робље за слободом плаче!

Робље моје голо је и гладно Тужна стоји кроз планине јека, Гвожђе наше тешко је и хладно Мукла стоји звека из далека.

демљо моја, што си оронула 7 Мој камене, што си оголио 7 Пушко шаро, што си захрђала 7 Мој ханџару, што си потавнио