Srpski književni glasnik

a 4 S

[7 ТТ) Е. 423

Нема славе ни старих мегдана, Кад су голе руке савезане, A тешко је ропство у тирана, Гусле моје, сузам покапане.

Чудна моћ је жеженога злата: Богаташи сиротињу гуле,

Брат за грло свота брата хвата, СОвјештеници свога Бога хуле.

Тихо тако, струне од старина, Нек се чује клика очајника

И уздаси мојијех планина

К'о освета страшна осветника.

Гласно само, нек се гласи вију Као звекет златнијех пехара, Кад тирани крвцу нашу пију, Па се леди срце сред њедара.

Дивље, пјеемо покора и зала, Што патничку душу разговара, Нека звони звека са гусала, Захрђалих крвавих ханџара.

Тако поју птице виш' друмова, Прије но ће сунце озарити, Тако стоји тутањ од громова, Прије но ће туча ударити.

Михдлило Мирон.