Srpski književni glasnik

430 Српски КњижевнИ ГЛАСНИК.

приштеђевина, свога капитала, и за то време пола милијуна динара државне потпоре (позајмице) изврсно им је помогло.

А после, земљорадничке задруге налазе се у непо- ~“

средној близини, тако рећи у кући сељаковој. Оне га знају од главе до пете, знају му подобност и имовину, знају му намере и неприлике, и у стању су да врше једновремено и васпитни утицај на њ: да га упуте и спреме да се крелитом корисно послужи у продуктивном смеру. Земљорадничке задруге не чине позајмицу ако не знају на што ће се новац употребити, и где посумњају у успех употребе, ту у самом почетку одбијају тражиоца. Разуме се да је њима то лако и да извршују пошто им основа није спекулативна. Основане само ради својих задругара, оне немају ни побуда да своју радњу упућују на стварање добити. Напротив, сва њихова делатност креће се једино на корист њихових задругара, који према земљо-

радничким задругама стоје онако исто као што према

потрошачким задругама стоје њихови задругари, потрошачи. Другим речима, као што код потрошачких задруга сва посредничка добит припада потрошачима, тако исто код кредитних земљорадничких задруга сва добит капиталиста (ималаца новаца, интережџија и зеленаша) припада дужницима — задругарима, који употребљавају задругин кредит.

Набављачке земљорадничке задруге и њихови огранци — да сад на њих пређемо — набавиле су у 1903 години преко 500.000 динара вредности разних предмета (стоке, справа, семена, плавога камена итд.) Корист је отуда очигледна, нарочито кад се има на уму да задруге врше набавке на велико; да, на тај начин, представљају великокупца и, наравно, постижу најниже цене.

Један облик ове набавке ваља особито истаћи. Велике земљорадничке справе, као што су: тријери, сејалице, жетелице, вршалице, не може мали земљорадник сам да набави, нити би му такве справе што самоме користиле, пошто нема посла за њих. Међутим, и више ма-