Srpski književni glasnik

448 Српски Књижевни ГлАСНИЕ.

руком, као да се мачем бори против некога, можда против смрти. Али коси тога противника не може да се Oдупре ниједан човек, био он Наполеон или Тирлити. Ту не помаже никакво парирање. Изнемогао, као савладан, кепец је опет опустио своју главу, гледао ме је дуго једним неописано аветињеким погледом, изненада. је кукурекнуо као петао, и умро.

Ова смрт растужила ме је у толико више што ми покојник није дао ближих саопштења о госпођици Лауренцији. Где да је сада понова нађем“ Нисам био ни заљубљен у њу, нити сам осећао ма какву велику наклоност према њој, и ипак ме је подбадала нека тајанствена жудња да је свуда тражим; кад бих ушао у какав салон, и прегледао друштво пи не нашао њено добро познато лице, одмах бих изгубио сав мир, п опет сам био гоњен одатле. Размишљајући о том осећају, стајао сам једанпут око поноћи на једном забаченом уласку велике Опере чекајући каква кола, и то, чекајући врло зловољно јер је баш падала јака киша. Али нису дошла никаква кола, или, боље, долазила су само кола других људи који су задовољно поседали у њих, и мало по мало око мене је настала врло велика усамљеност. „Онда се морате возити са мном“, рече најзад једна дама која је, сва увијена у свој црни огртач, исто тако очекујући, неко време стајала поред мене, и сада баш пошла да уђе у једна кола. Њен гласе прошао је кроз моје срце, онај добро познати поглед у страну опет ме је очарао, и ја сам опет био као у сну кад сам се, поред госпођице Лауренције, нашао у меким, топлим колима. Нисмо проговорили ни речи, не бисмо се могли ни разумети јер су кола тутњила и тандркала кроз улице Париза, врло дуго, док се најзад не зауставише пред једном великом капијом.

Послужитељи у сјајним ливрејама присветлили су нам уз степенице, и кроз низ соба. Једна собарица која нам је у сусрет изашла са заспалим лицем, промуцала је, уз многа извињавања, да је наложено само у црвеној соби. Пошто је собарици дала знак да оде, рече Лау-