Srpski književni glasnik

450 СРПСКИ Књижевни Гласник.

Лондону видео у највећој жалости због смрти свога мужа!

„О, одговорила је Лауренција, она је читавих дванаест година носила црно, да би код света изазвала сажаљење као несрећна удовица, а уз то и да намами каквог глупака који би хтео да се жени, и надала се да ће под црном заставом брже стићи у брачну луку. Али, само се смрт емиловала на њу, и умрла је од навале крви. Никад је нисам волела јер ме је увек много тукла а давала ми мало да једем. Умрла бих од глади да ми господин Тирлити каткад није кришом дао које парче хлеба; али кепец је за то захтевао да се удам за њега, и кад су његове наде пропале, везао се с мојом мајком, кажем „мајком“ из навике, и обоје су ме заједнички кињили. Увек су говорили да сам сувишан створ, учени пас хиљаду пута више вреди него ја са својим рђавим играњем. И тада су хвалила пса на мој рачун, уздизали су га до неба, миловали су га, хранили га колачима, а мени су пружали мрвице. Пас је, говорили су они, најбоља њихова потпора, он заноси публику, која се за мене ни најмање не интересује, пас мора да ме храни својим радом, ја живим од милости пса. Проклети пас!“

O, He проклињите га више, прекидох је ражљућену, он је сада мртав, видео сам његову смрт...

„Је ли липсао тај скот 7“ викну Лауренција, и скочи, а цело лице беше поруменело од радости.

А и кепец је умро, додадох ја.

„Господин Тирлити 7“ викну Лауренција исто 'тако ралосно. Али та радост нестаде постепено с њеног лица, и с неким блажим, скоро туробним тоном рече најзад: „Сиромах Тирлити!“

Кад јој не затајах да се кепец на свом самртном часу врло горко јадао на њу, она се најстрасније узбуди, и, много се заклињући, увераваше ме да је имала намеру да кепеда што боље обезбеди, да му је понудила годишњу плату ако хоће мирно и скромно да живи негде у унутрашњости. „Али он, частољубив, настави Лауренција, захтевао је да остане у Паризу, и чак да станује