Srpski književni glasnik

- ФлоРЕнтИНСКЕ Ноћи. 451 у мом хотелу; могао би тада, мислио је он, помоћу мене поново склопити своје некадашње везе у предграђу Сен Жермен, и опет заузети свој бивши сјајни положај у друштву. Кад сам му то просто одбила, поручио ми је да сам проклета аветиња, вампир, мртвачко дете...“ Лауренција стаде наједарел, задрхта силно, и, најзад, уздахну из дна груди: „Ах, волела бих да су ме оставили код моје мајке у гробу!“ Кад сам на њу навалио да ми објасни те тајанствене речи, изли се река суза из њених очију, и, дршћући и јецајући, признала ми је да јој је црна госпођа с бубњем, која се издавала за њену мајку, једном сама причала да глас који се проноси о њеном рођењу, није гола бајка. „У вароши где смо становали“, настави Лауренција, „увек су ме звали мртвачким дететом! Старе преље тврдиле су да сам управо ћерка једног тамошњег грофа који је своју жену стално злостављао, п, кад је умрла, дао сахранити врло сјајно, али она је била близу порођаја. и само привидно мртва; п, кад су неки лопови, да би опљачкали богато накићени леш, отворили њен гроб, нашли су грофицу сасвим живу, и у порођајним мукама; и, кад је она после порођаја одмах умрла, лопови су је опет мирно положили у гроб, и дете понели собом, и своме јатаку, љубазници великог „трбушног говорника“, предали на васпитање. То јадно дете које је било сахрањено пре него што се још и родило, звали су тада свуда мртвачким дететом... Ах! Не можете појмити колико сам јада осетила још као девојчица кад би ме ко назвао тим именом. Док је тај велики „трбушни говорник“ још био жив, и био не ретко са мном незадовољан, свагда је викао: Проклето мртвачко дете, боље да те никад нисам изнео из гроба! Како је био вешт, он је могао свој глас тако да модулира, да је човек морао веровати да долази испод земље, п тада ме је варао да је то глас покојне моје мајке која ми прича своју судбину. Могао ју је знати, ту страшну судбину, јер је некад био грофов собар. И за њега је било свирепо уживање кад је мене, јадну девојчицу, од речи 29•