Srpski književni glasnik

459 СрРпски Књижевни ГлАСНИК.

које као да су долазиле из земље, хватао најужаснији страх. Те речи које као да су долазиле из земље, причале су ми страховите ствари, ствари које никада нисам схватила у њиховој вези, које сам доцније мало по мало п заборавила, али којих сам се, кад бих играла, понова сетила. доста живо. Јесте, кал бих играла, увек би ме обузело неко чудновато осећање, заборавила бих на себе, и чинило ми се да сам сасвим други неко, и као да ме распињу све муке MH тајне те друге личности.., а чим бих престала да играм, угасило би се опет све у мојој успомени“.

Док је Лауренција то говорила, споро, и као да не, што пита, стајала је преда мном код камина у коме је ватра пламсала све угодније, а ја сам седео у наслоњачи која је, вероватно, седиште њеног мужа кад у вече, пре легања у кревет, прича о својим биткама. Лауренција ме је гледала својим великим очима као да ме пита за савет; климала је својом главом тако сетно размишљајући ; улевала ми је тако племенито, слатко саучешће; била је тако витка, тако млада, тако лепа, тај љиљан израетао из гроба, та кћи смрти, та сабласт с лицем анђела и телом бајадере! Не знам како, било је ваљда утицајем столице на којој сам седео, али мени се наједаред учинило да сам ја стари ђенерал који је јуче на овом месту описивао битку код Јене, да морам наставити своје причање, и ја рекох: После битке код Јене предале су се за неколико недеља, скоро без проливања крви, све пруске тврђаве. Прво се предао Магдебург; то је била најјача тврђава, и имала је три стотине топова. Зар то није ружног

Али госпођица Лауренција није ми дала да даље говорим, цело туробно расположење ишчезло је с њеног лепог лица, засмејала се као дете, и рече: „Јесте, то је ружно, више него ружно! Кад бих ја била тврђава, и имала три стотине топова, никад се не бих предала!“

А како госпођица. Лауренција није била тврђава, и није имала три стотине топова...