Srpski književni glasnik

454 СРПСКИ Књижевни ГлАОСНИК,

да је долазила из велике даљине, и ипак, кад сам погледао, видео сам близу преда мном у соби добро познати призор: то је био господин Тирлити, кепец, који је свирао на трианглу, и госпођа мајка која је ударала у велики бубањ, док је учени пас по земљи гребао, као да опет скупља своја дрвена слова. Пас као да се кретао с муком, и његова кожа била је умрљана крвљу. Госпођа мајка још је непрестано носила своју тужну црнину, али њен трбух није више био онако шаљиво истакнут, него је, пре би се могло рећи, одвратно висио; ни њено лице није више било црвено, него бледо. Кепец који је још непрестано носио опточено одело старофранцуског маркиза, и напудровану косу, као да је мало порастао, можда зато што је онако страховито измршавио. Он је опет показивао своју вештину у борењу, пи као да је и своја стара хвалисања на изуст понављао; али је говорио тако тихо да нисам разумео ни речи, и само по мицању његових усана могао сам каткада приметити да је опет кукурекнуо као петао.

Док су се те смешне и ужасне слике, као игра сенака, са стравичном брзином кретале пред мојим очима, осетио сам да је госпођица Лауренција дисала све немирније. Хладна. језа прострујала је целим њеним телом, и као од неподноених болова трзали се њени љупки удови. Али најзад, гипка као јегуља, исклизну из мог загрљаја, стаде наједаред насред собе, и поче играти, а мајка с бубњем и кепец ес трианглом, свирали су своју пригушену, тиху музику. Играла је сасвим као некада на мосту Ватерло, и Ha раскреницама. Лондона. Биле су то оне исте тајанствене пантомиме, исти наступи најстраснијих скокова, исто бахантичко забацивање главе, каткада и исто сагињање земљи, као да хоће да ослушне шта се говори доле, затим и дрхтање, бледило, укоченост, и опет понова ослушкивање с увом нагнутим ка земљи. Опет је и руке своје трла, као да их пере. На крају као да. је на мене опет бацила и свој дубоки, болни, пун молбе поглед... али само на цртама њеног самртно бледог лица