Srpski književni glasnik

ФлоРЕНТИНСКЕ Ноћи. 455

познао сам тај поглед, не у њеним очима, јер су оне биле затворене. У све слабијим звуцима ишчезавала. је музика; мајка с бубњем и кепец, све блеђи, и комешајући се као магла, нестали су најзад сасвим; али госпођица Лауренција стајала је још непрестано, и играла са заклопљеним очима. То играње са заклопљеним очима у ноћној тишини собе давало је том љупком створу такав аветињски изглед, да ми је било врло неугодно у души, да сам се каткада стресао, и био сам до срца весео кад је она довршила своје играње, и кад се опет исто онако гипко као што се извила, вратила у мој загрљај.

Заиста, тај призор није за мене био ни мало пријатан. Али човек се навикне на сво. И чак је могуће да је тајанствена стравичност давала тој жени још једну нарочиту драж, да се мојим осећајима придружила нека језовита нежност.., доста, после неколико недеља нисам се ни најмање чудио кад би ноћу одјекнули тихи звуци бубња и триангла, а моја драга Лауренција наједаред устала, и играла соло са заклопљеним очима. Њен муж, стари бонапартиста, командовао је у околини Париза, и његова служба допуштала му је да само дане проводи у вароши. Као што се по себи разуме, он је постао мој најинтимнији пријатељ, и бистре сузе текле су му из очију кад се доцније на дуго времена са мном опраштао. Са својом женом отпутовао је у Сицилију, и ја их нисам више никако видео.

Кад је Максимилијан довршио ову причу, зграби брзо свој шешир, и одјури из собе.

Х. ХАЈНЕ.

(С немачког превео М. Ив.)