Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 459

Јер само је у књизи писац у стању да англише, да изложи, да објасни и да каже све што је потребно за потпуно разумевање евих покрета душе, свих размишљања и свих аргумената из којих је развијена једна тако сложена друштвена и философска тема. На позорници то није могућно, јер је на њој, као па говорници, главно акција и покрет, жива реч, непосредни утисак који се учини на елушаоца. Анализа и апстрактна идеја готово увек пропадају на њој, зато што је помоћу њих врло тешко добити емоцију, без које се позоришни комад не да замислити. Из тога разлога најзначајније ствари из Золиних романа, кад се пренесу у позориште, нису казане, па се мора замислити да су се догодиле између чинова и иза кулиса, а они самп постају мелодраме без вредности.

То је, донекле, п сам дола констатовао у предговору „Маља“, драме у пет чинова, коју су написали А. Бизнах и 0. Гастино. Он је задовољан и сматра да је свој циљ главни постигао, ако „морална лекција“, — о страхотама пијанства, — коју „Г'азвзото“ садржи, буде помоћу позорнице користила радничком реду, коме је упућена. Тај успех „Маљ“ је имао код публике којој је намењен и у Паризу и у Лондону, где је врло често даван. То се може само тиме објаснити, што је тој публици већ био добро познат роман одакле је узет предмет комада. Код нас то није случај. „Т/аззотои“, који у француској књижевности спада међу највише читане књиге, непознат је нашој широј публици. Према томе може се сматрати, да је утисак на представи долазио непосредно од самога комада. Гледаоци су одмах били на чисто да имају посла с мелодрамом врсте „Звонар Богородичине Цркве“ или „Париске Сиротиње“. У почетку ствар је изгледала шаљива, доцније постала је досадна. Прва слика петога чина, агонија Купо-а у наступу delirium tremens-a, — једина сцена. у којој Г. Гавриловић није био рђав, — прекинула је монотонију за један тренутак, и, изгледа ми, оставила је дубок и снажан утисак. И ако тиме „Маљ“ не добија никакав драмеки карактер, можда ће инак „морална лек-