Srpski književni glasnik

464 СРпски Књижевни Гласник.

лекари, о мостовима и машинама техничари, о грађевинама грађевинари ; зар није онда једино правилно да о вајарству говоре вајари, о сликарству сликари 7 О Лекареком Конгресу који је у Београду држан у исто време кад је отворена и Уметничка Изложба, говорили су лекари, и евак би се зачудио да је било друкчије; зашто онда о уметничким изложбама, о сликарским и вајареким радовима, не пишу сликари пи вајари 2 Иста та стручност која је потребна за оцењивање медицине, ботанике, мостова, грађевина, потребна је п за оцењивање сликарства и вајаретва. Само широка публика мисли да стручности треба за рад, а да је не треба за оцењивање. Колико је то њено мишљење тачно, види се већ и по њеним оценама: као што је познато, широка публика се не устеже дати најстрожу оцену о највишим уметничким делима; док је оно што похвали, пред чиме се расплине од задовољства, редовно каква илустрација најнижега реда — илустрација какве анегдоте, неког сентименталног призора, неке на обману срачунате мртве природе; празна, отужна, без оригиналности, без јачине, погрешно цртана, дивљачки бојадисана. У ту широку и најширу публику ваља нарочито рачунати и оне који су имали прилике да у каквој већој вароши расејано походе музеје и уметничке изложбе, и које је несварено читање уметничких оцена и површан разговор се уметницима „послелњег правца“ толико збунио да су и свој простачки природни укус изгубили, а у накнаду за њега добили само тврдо и лудо уверење да им је о уметности слободно говорити". Али онај који се озбиљно бави уметношћу зна колико је потребно стручног образовања, дугог гледања,

! У једном од последњих бројева „Нове Слободне Пресе“ (28 октобра 1904) Макс Нордау, реферишући о Јесењем Салону париском, има између сличних ствари, ову оцену: „...онај натурали зам, којем је високо цењени врхунац била она гнусна „Косачица“ од Бастиена-Лепажа, чија се животињска њушка у Луксембуршком музеју кези на посетиоце.“ — Х. Бар, Ф. Серваес, итд,, итд., још су непоузданији и несимпатичнији.