Srpski književni glasnik

468 Српски Књижевни Глаоник.

је такве радове одиста врло тешко стручно оцењивати. Ту треба једно стручно знање, — стручно у најстрожем и најпотпунијем смислу те речи, онакво какво можда ни један уметнички критичар није имао, какво вероватно може имати само уметник, — па да је човек у стању правилно оценити, поеред мана, невештина, и несавршенстава, и оно што је у таквим радовима добро. Ко год је, на пример, имао прилике да походи Ђачке изложбе, тај зна колико је тешко пронаћи оно што је добро у несавршеним, почетничким радовима. Међутим, и на очито несавршеним, многоструко погрешним радовима добрих ђака има увек понешто — понека. појединост, тачно посматрање, смело и тачно повучена црта, крепак и правилан потез кичице има, велим, увек понешто што је добро. Тако је и на овој Изложби, у Ђачком одељењу, било добрих радова; и те су радове добро извежбане очи, с прибраном и мало напрегнутом пажњом, могле распознати између других; али који су од тих радова били бољи једни према другима, и који су делови на тим радовима. били бољи од других, то ву, држим, тачно могле опазити само очи уметничке. Ту није било довољно имати тачан општи утисак, и видети битне особине изложенога рада ; ту је требало од пет стотина појединости на слици видети свих пет стотина, и умети оценити свих пет сто тина, ако сте хтели да оних пет добрих пронађете... Разуме се да све ово не може да се примени ни на једног од уметника који су своје радове имали изложене на Југословенској уметничкој изложби; ја сам ђаке овде поменуо само зато да на једном крајњем и најјаснијем примеру боље истакнем оно што хоћу да кажем. Али се исти случај донекле понавља на уметницима који своје техничко образовање нису потпуно завршили, и за критичара поменута тешкоћа код њих није отклоњена. Оцену уметника овога реда требало би да дају сами уметници већ и с тога што они једино умеју потпуно да цене труд уложен у неки уметнички рад и меру у којој је тај труд крунисан успехом, док је критичар врло