Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 469

често у искушењу да дело које има осетних мана осуди без обзира на оно што би у делу било добро. Критичари су и иначе наклоњени да за своју оцену узму врло високо мерило. Ако смем себе да узмем за пример, ја сам једнога дана, у једном богатом музеју у Италији, опазио да ми се, у ствари, право и јако допало само оно што је најбоље, — рецимо, оно што је у Бедекеру обележено двема звездицама. У таквом расположењу, критичар природно, ако не оправдано, долази у поменуто искушење да све радове цени према тим радовима са двема звездицама, то јест према највећем задовољству које је имао у дотичној уметности. Што се мене тиче, ја ћу отворено признати да и у књижевности и у уметности не умем увек довољно да се одбраним од тога искушења. Уметници, међутим, који као радници тешкоће посла боље познају, рекао сам, падају ређе у то искушење; и та је околност нов разлог за то да они сами треба да пишу о уметничким изложбама, сталним и пригодним.

Али, као што је познато евима који се баве уметнопћу, они то, на жалост, чине врло ретко ; скоро никад. Као и остали уметници — као композитори, као глумци — сликари и вајари, кад узму перо у руке, пишу личне успомене, причају анегдоте из свога живота, које су ретко кад врло занимљиве, и које књижевници, мимогред буди речено, умеју да причају боље од њих. Само кад су имали да бране своје уметничке теорије, они су покаткад, врло ретко, говорили и о уметности; у подробне оцене уметничких дела, које би нам биле најкорисније и које најчешће тражимо, они не улазе. И онда остаје да пишемо ми, критичари, естетичари, или пријатељи уметности, с нашим недостацима, нашом недовољном стручношћу у одењивању сложенијих или суптилнијих техничких ефеката, већом строгошћу, и тако даље.

Тешимо се тиме да и ми, кад пишемо, имамо своје добре стране, и да и оцене уметника нису у свима обзирима беспрекорне. Ми смо, пре свега, у својим оценама непристраснији; и не само с тога што немамо да гово-