Srpski književni glasnik

489 Српски Књижевии ГлАсНИК.

бијена у једном окршају пушчаним зрном, те је тако незгодно срасла п рана се замирила да је Стојан никако не може савити, а кад се кретп увијек е три састављена прета промаши и чело п пупак и обје спее и рамена, те би рекао да он, мимо све православне Npmubkbane, кад се моли богу, знаком часног крета веже небо и земљу а исток п запад односно сјевер и југ — како се на коју страну при том чину окрене лицем. Три је бадња душманске крви пролпо својом витешком десницом док је могао махати; на све је гране спадао, само што га још нијесу у топ сабијали и њим као ђулстом на српску цркву нишанили и пуцали; више га је јада убило но му је сијелих длака па глави, борећи се с два цара — султаном и ћесаром, — и више је барута пред очима изгорио но брашна у хљебу и качамаку потрошпо. Преко носа и јагодица на оба образа виде му се неке мавене пјеге од заривеног пушчаног праха, којџ му се ту из непријатељске спиџирлије уз рат засу п. оста у кожи до мотике — као модра слова немуштих ријечи витешког спомена из црног доба.

До њега два му сина, оба ожењена и окућена, ни налик на оца, — ниђе ни како си; па двије доста прикладне сепахе, од којих старија предијаше а млађа час плетијаше а час послуживаше присутним воду, ватру за цигаре и каву. Око њих се шћукало десетеро ћимаћа, све једно другом до уха. Ђеца као ђеца — узаврела као пчеле у улишту, квошкају се и ударају, да је па јаде старија певјеста ућуткујући их да не сметају људима разговарати, — п на живој муци житки прут фистун у руци млађег Стојанова сина, шибајући и увијајући се око жинђели тјелеса немирпе ђечурлије. Ђеца се на то за час утајгају и прићућоре при материнским сукњама. Најмлађе унуче стари Стојан држаше у крилу и цуцаше на кољену, час по му бијелим рупцем отирући нос и усташца.

С другу страну пећи сјеђаше Трифко С., стари ратник и друг Стојанов с тијесних кланаца; до њега двојица