Srpski književni glasnik

мнв и 4 ИУ

и ~

Ua O%LCLADC mu 483 средовјечних комшија ип ја. Месојеђе су, ноћ — година, ко ће преспавати7 Дошли емо на сијело, да прекратимо ноћ. Између осталог, играли емо претена „под филџане“, џа је један од Стојанових епнова узео гусле те „посијекао неколицину“.

Таман гуслар престао, па заискао чашу воде, коју му енаха додаде, и појмио да окваси сухо грло, кад се надво разлеже тучни цијук птица злогодница. Гуслару застаде вода у грлу а чаша му се прилијепи за губице. Јасно опазих да се на то циликтање сви присутни тргоше и заблешише а старим се ратницима наједном. промијени чера. Стојан избечи некуд страховито, подиже обрве и још више емрека чело, развуче уста, прислуша; махну главом, заучиње: „Е!“ и тек као кроза зубе прогунђа: „Здухе....“

Из

„ иди у ДУ >

: — Бог их убио! — промрмљаше жене, кретећи се | у страху. | — Божје саздање — 'валимо га! — додаде старији | Стојанов спн.

| — СОвашта на евијету, — прихвати стари Трифко : и уздахну побожно.

— Какве здухе и бакрачи! — зађох ја, више да се што рече но да их убиједим у неоснованост њихова вје|. ровања. Оно је глас неких птичурина, што обично уз # ружно вријеме лете и звијучу. Која се фајда заносити : таким празновјерицама 7 Само што плапшште ђецу.и тру] јете им душу у клици. То не ваља /!

— КЕ, мој синко! — настави ђед Стојан, prajyhu гар п пепео испушеног дувана из чађаве чокрње шиљатим машицама и ујдурисавајући дуван-ћесу да и другу натутуни. Млад с! п зелен па не знаш још, но ти је бржи самар од коња. Немој да хесапиш да си сву наутику посрк'о кашиком, ако знаш то криворепо глагоље!.. Нијесу то ни бакрачи ни тичурине, но праве правцате здухе. Ја ти вељу. Ја знам који сам их својијем очима глед'0 к'о тебе саде. Право ти рећ : исто су ко тице; имају бијела крила, и жуте ноге и црвен кљун; лете

31•