Srpski književni glasnik

354 Cpnogn KIbn;REBBM IUJACHMHR.

KO Tume, ама He циликћу ко тице — но звижде к'о чобани кад јаве стоку. Е, то, бива, нијесу праве тпце — но здухе, то јест у тице претворене душе. здуховитије! људи. А да су тице к'о и обичне, не би лећеле по злу времену п то по ноћи, но кад је лијепо и по дневи, к'о и остале. Има злуха добрије“ и рђавије', к'о и свашта. Оне се отпмљу о царство над морем п над земљом. И војште једне на друге бутумвези к'о пксан. Тешко оном крају и племену, чије здухе подлегну: пи род, и берићет, и мал, и све ће им пропанут' и прећ' на етрапу оније' које надбију. Прич'о ми је покојни отац да су једне зле зиме попадале здухе па наше стаје; и сам Бог зна шта би било да се пије присјетпо те притрчо а скинуо капу и закумио их Богом и Светијем Јованом п сол'-и-љебом: да му се откане од спромаштине. Здухе биле од оније' добрије' те, Бога ми, та!“ час одлетп на други сенат. И на зарок бож'п: како која звизне, тако ће овца заблејат' а коза завечат“ — к'о на чобански звијук кад их ваби на солпло. Па'ми још нешто кажеш! А, Бога ми, болан, знам људи који су у њих били 0личени! — Та. Бог с тобом и часни кре'! Зар није покојни Мато Глушац бпо здухаћ7 А ти то, стари, боље знаш. Но се ја не могу шпчудит овијем данашњијем научењацима, што не признају — Боже ме прости и пе покарај! — ни да има Бога, ни његовије! угодника, ни анђела, ни вила, ни вјештица, ни вједогоња ; а сами, побратимковићу мој свијетли, не умију казат': шта има кад тога нема, ни шта су они — ево де! — затутње Трифко из буџака, нишанећи на ме и некуд ме побједоносно и сажаљиво гледајући кроз плавичасте котурове запаљенога крецеља, који јатомице из његове џеферасте луле куљаху.

— Знам, јадап, Мата — како да не! Памтим га још откако сам био 'волишни (показа на унуче у крилу). Одрасли смо заједно. То бјеше најсласовити“ здухаћ у свој Босни и Херцеговини. Много памтим што је радио — к'о“ да је јуче било. Да вам причам!.. рече старина Стојан,