Srpski književni glasnik

ML INA Ћ. 485

па се HpHCJIOHHđ y3 ByHeHH JačČTyK, OHpy;km uHOyK Ha отпоче преко њега пребрајати шарене бројанице“ својих успомена.

Дријем се још не усудио да нам уштине капке; страх се уталожпо; савјест се примприла ; памет сасредоточила ; на двору студени вјетар и холујина бјесује а у кубичном оклопу наше собе добра ватра у „тетци“ фуруни храбро пркоси зими, хвата се у коштац с мразом и потире хладноћу. Вријеме непримјетно промиче, а ми се заслушалп у причу искусног старине као ђаче самоуче у надгробни куцањ мртвачких звона при предвечерју.

% # Ж

Чудап човјек бјеше тај Мато Глушац — покој му души! То бјеше слота од тијела; висок колико највиши ђипац, онај пусти шкљакоња, па кад иде само што се гега; плећат, коштуњав, мршав у лицу, великих уста са завраћеним губицама, мрке масти, чупаве црне косе, црних брка, који му до испод котаоца допираху а за ухо их могаше свезато, великих, накостријешених обрва, које се мијешаху с трепавицама, гаравих као поноћ, увијек сањивих очију из којих му нека особита свјетлост и нека јединствена дивљачност бћјаше; њих чипњаху страшнијим дубоке и нагомилане боре по заобљеном великом челу, које, кад би се скупиле, набрале би грдну губу међу обрвама; сухе му јагодице бијаху искочиле као кукови у какве коњске курепине, а испод њих се чак до подбратка протезаху три четири бразде, сличне кривудавим коритима пресахлих поточина.

Носаше се као и остали Гачани. Оукнена гуњина, ланена кошуља, црвени џемадан, тканица и сплај, пеленгаће, докољенице, опанци с чарапама и калчинама, фес са саруком, и струка бијаше му ципан-цијело одијело, и љети, и зими, и о радном дану, и о годету. Никад никаква оружја није припасао, осим мале бритвице коју носаше на кајшпу о бедри и којом на сваком јавору, па који би у планини наљегао, зарезиваше кретићео и некаква „Со-