Srpski književni glasnik

456 СРпски КњижеВвНИ ГЛАСНИК.

ломунова слова“. За појасом држаше увијек труд, кремен и огњилдо у креспвачи ; тамјана, воска и памука са Свеца испод Острога у једној везеној чефри, и читави завојак којекаквих трава и врачарија. Ишао — сидио, етојао ходао, лежао — бдио, вијек-вавијек лијевом руком пребрајаше прне бројанице, а у десници држаше једну тисову тојагу с крстатом рукуницом. Она му бијаше као нека мађионичка. палица, и, као Мојсије међу Египћанима и Израпљцима, и он је њом међу херцеговачким Србима и Турциме читава чудеса починио.

Мато је био лијепо приман од свакога. И младо и старо, m сиромах и богаташ, и мушко и женеко, и Срби и Турци су га уважавали и радо дочекивали. Знали су да је он један од вођа добрих, планинских, здуха, и да он злим, приморским, здухама не да распедити ни дозволити да му планинама преотму добру годину или ма какву штету учине. Истина, било је жена које су ђецу, млад, теоце и ждребад криле испред његових очију, јер се дешавало да какво младунче, само кад се с једним једитим његовим погледом срете око у око, тај час изврне папке: устријели га као муњом посред срца. Мато никад своје куће није имао; никад се није женио; увијек је постио и молитвао; живио сам, и пшао по народу те гатао, видао, притицао у помоћ ђе је невоља, живио од милостиње, и никад више у ћемеру од једне аспре ни у торби од једног брашњеника није имао. Не знам какво добро да ти је учинио, макар колико да би га нагонио, ништа не би узео — но што изједе и попије, и ту ти му је све. Зато је пи он ципан-цио вазда био свачији, а свак и свачија кућа у свако доба — његова.

Било је то једне грдне зиме. Снијег притискао хејцетовачке. планине, рекао би: никад неће ископњети, и толико додијао да човјек не може да замисли да је икад било копно и како бјеше тада. И најдубље долине и јаруге засуте, и линијама, куда су негда само птице пролијетале, сада проскаче шумска звјерка и оставља шарене трагове по снијежној површини; лрвље утонуло у