Srpski književni glasnik

ОДУ ОКА. 487

дебеле намете, па дошла брда обла као из сира пстесата. Мећава вије дневно-ноћно, гради емстове, руши стаје и оборе, отиска усове, мрзне путнике п пробада стоку не да ока отворити. Међеди се згурили по јамчинама, па дријемају, спавају и лијено лижу своје шапе. Курјаци кретаре јатима између села, завијају, дозивају се и хајдучки западају у бусије, ишчекујући плијен, коња, ja a јунака, ја ли стадо бјелоруних оваца и коза музара. Ноћу чујеш како лисица штекће, прикрадајући се кокошињацима. док је торни пси не ођуте и басистим .лавежом заћерају.

Вече нагиње. Облаци обујмили небосклоп као бијела зеницу. Из њих час полијећу звјездасте пахуљице снијега, час се оспе хладан пљусак сусњежице, час пак доље са земље прши прхутљавац под сухим фијуцима раепомамљеног вјетра, који коловрати — сад влагом се југа, са суровом хладноћом са сјевера. Игленасто иње пробада младе шумске гранчице. Ниђе живе људске душе да се помоли; све се то забило у своје кућерке па се грије уз дебеле кладе и троши сабрату зимницу колико је коме Бог дао пи случај пи труд донио. Док неђе око јација, таман чељад вечерала, а пред кућом Рада Ковачевића у Срђевићима зазва човјек: „О домаћине! Отварај!...“

Раде притрча, отпата врата на колиби, надви руку над челом и загледа се у помрчину у један црни предмет, који би — кад се не би мицао — могао представити и какву пањину као човјека и животињу.

— Ко је7 Напријед! Шта си стаог Погибе! — Завика Раде с прага и помаче се да уљезе намјерник.

— Ево ја, Раде! Зар ме не познаваш Добар вече! — јави се гост, ушавши унутра.

— O, ти си, Мато! Окле сад, по Богу брацка, по · овом кијамету2 — зачуди се Раде. И добра ти срећа, и добро дош'о! —

— Боље тебе наш'о, и не питај, но притутњи ватру, е сам промрз'о; на ми простри! Нешто ми је... онако, знаш... ма по'итај, ако си рад добру брата Ришћанина!