Srpski književni glasnik

4HR СРпски Књижевни ГлАСНИК.

— нареди Мато, па се примаче огњишту. Домаћица му скиде струку, која се бјеше укочањила од мраза и побијељела од снијега, те је објеси за вратима. да се раскрави и оциједи; па му изу обућу и растави уз ватру да се осуши. Мато се натокљечи над огњем, те му се отопише замрзли чубови од перчина и леденице од брка раскрави гуњина, коју скиде са себе, и поосушише гаће. У толико Раде учини хршум на домаћину, те му ирострије сламе више пријеклада, а по њој пустину. На њу се Мато опрући колико је дуг и широк. Чим леже, протеже се; подави руке под врат; преврну очима, па се убехути да га страшно бјеше погледати. Раде се сјети шта је, притрча те га покри поњавом, старну ватру и набаца нових крља на огњиште, па учини ерклет на ђецу да се не примичу здухаћу, да се не би престравила.

— А-ох! Ово је у зли час по некога! Биће белаја, виђу ја! — прошапта домаћин домаћици, лијежући е другу страну ватре.

Поспаше. Свану. Чељад се исподизаше. Мато спава. Стаса ручак. Мато спава. Нико не смије ни поумити да га буди. Опет мрче. Мато спава. Присије п вечера; укућани вечераше. Мато спава. Овлала ноћ. Чељад опет полијегаше. Мато спава. Опет се раздани; домаћи поустајаше. Мато спава. Тек неђе око попашњега доба здухаћ се прокрће, раздрије се и ђипи као помам, и избечи она два црна ока као хавет.

— (О-ох! погибије! — јекну. Раде брате, калијежа! Bube ли 7 Ах, залуд ми мука! Умало и главом не платик, али не могок помоћ — изгибоше!

Шта. је, Мато, ако Бога знаш 2! Ко изгибе7 повика. Раде усплахирено, зину и унесе се Мату у преи "да што боље чује шта ће казати.

— Па, брате, Манојловићи под Кључем, — одговори Мато, снужден, као да му је отац, заклан. — Знаш да је покојни Вук Манојловић ишао с нама; а сјећаш ли се назад десет година оне зле зиме, кал умало све не треи — да не би Бука и оне наше ђевојке из Голије. Њиг