Srpski književni glasnik

GOL OL VIN COT O IR. 489

двоје надјачаше приморске вједогоње и преотеше им добру голину. Зато су му зле здухе п биле хасум, њему п његову свакоме. Те му се сад п осветише оној жалосној вамилији: оборише м' усов па кућу и притискоше и жену и ђецу и мал; ништа му живо не скапула. Откако легок досле, све се бик и гоник ш њима; алп ђе ћеш ти на крај изаћ“ ђавољој еплесији! Њиг триста а ја сам, а нико ми нема да притече у пндат –- ђе ће то2! Биемо се свачим, што нам год дође до рука: камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем п Бог те пита чим ли не још. Која фајда! Приморке мп преотеше ма“ и побише ону злосретну чељад. Проклете да су! Ох, до Бога!..

И запета, сјутра-дан стиже глас: да је усов притисла кућу покојног Вука Манојловића и удавила му и жену и ђецу п сав мал.

Пошто добро руча, Мато се нареди, притеже опанке, упрти торбу, узе чудотворни штап у руке и крену да иде. Раде га је устављао, али узалуд. Мато захвали на дочеку п оде као пребијен од жалости. Вријеме се било утишало; вјетра ни за лијек; снијег се усидрио; облаци се протанчали и размакли, а по којп се комад неба кад-п-кад укаже као од жеље, — дан, као зимски, лијеп. Ни један се листић није копорнуо са свог мјеста, па ни сламка на крову од колибе. Сустопице за Матом изађе и Раде из куће. Како изби на праг, застаде у чуду. У енијегу цијелцу, у правцу којим је Мато отишао, само се пртина и траг од десет стопа пи корака виђаше, а даље ниђе ништа — као да је путник у земљу пропао или у облаке одлетио. Здуха као здуха! Ко ти још њене путове може докучити 7...

Дом Чатовића. у Рисну био је одвазда честит, богат, мусафиреки и господски хоџак; трговачка кућа, која је радила са свом Херцеговином, Приморјем и земљама чак иза мора; уточиште херцеговачких п црногорских хајдука,