Srpski književni glasnik

Гицијанов Син. 497

показала стихове које је Пипо написао за њу, она је пролила сузе радости. Она није знала у какву опасност иде покушавајући да оствари свој сан; али то је био сан жене и она је рекла себи полазећи од куће: „Што жена хоће, бог хоће“. Вођена и подржавана том мишљу, својом љубављу п својом слободом, осећала се осигурана од страха. Клекнувши пред Пипом, она је учинила своју прву молитву Амору ; али иза те жртве њене поноситости, нестрпљиви је бог захтевао од ње и другу. Она се није устезала да постане Тицијанелова драгана, више него да му је била жена. Она скиде свој вео и стави га на једну Бенерину статуу која. је била у соби; потом, бела и бледа као и мраморна богиња, предаде се судбини. Она проведе дан код Пипа, као што беше уговорено. При заласку сунца, гондола што је довезла, дође по њу. Она изађе исто тако тајанствено као што је и ушла. Слуге беху уклоњене под разним изговорима ; једини је вратар био остао у кући. Навикнут на начин живота свога господара, он се не зачуди кад виде једну даму под маском где с Пипом пролази кроз галерију. Али кад виде даму да подиже доњи део своје маске, и да јој Пипо даје опроштајни пољубац, он се приближи без шума и стаде прислушкивати. — Зар ме никада ниси запазиог питала је Беатрича радосно. — Јесам, одговори Пипо, али нисам знао каква изгледаш; ни ти сама, веруј ми, не елутиш колико си лепа. — Ни ти не слутиш за себе; леп си као бог, хиљаду пута лепши но што сам мислила. Хоћеш ли ме волети 2 — Хоћу, дуго. — А ја увек. Они се с тим речима растадоше, и Пипо остаде на прагу својих врата, пратећи погледом гондолу која је + носила собом Беатричу Донато.

32