Srpski književni glasnik
И
Фоа“
PODNE А
А vw. Пе и
фита)
\
Сару
ОМ СТАР.
Милораду Ј. Митровићу.
Засипље снијег, хладни покров стере, Јауче вјетар и урла и вије,
Повија дрвље, шестари п бије
И кроз ноћ мрачну, ко сатана вере,
Па грлном руком, све јаче и јаче, Кровове хвата па помамно трзне;
И гола земља премире и мрзне
И негдје, тамо, у дубини плаче.
И све је пусто, свак под кровом сније, А Омар ока још еклопио није.
Поноћ је давно а он будан стоји, Ко црни сужањ сред јазбине црне; Ко да му душа тешким болом трне, Или се Омар хладне ноћи боји“
Пе! Он је кадар, као титан сињи, Мраку и вјетру да на мегдан стане! Ал' бол бескрајна једне нове ране Срце му чупа и душу му кињи,
Ко спутан оро, у сред црне јаве
Он мрачан ћути оборене главе.
Боли га, боли. Мутним оком блуди: Пред њиме леже два споменка рана Двије му шћери, два свијетла дана, Два срца жива из његових груди. Обоје лудо а до кости голе
Студена зима, све дубље и дубље, Забада мразом, и срце голубље Премире, дршће јер га ране боле;