Srpski književni glasnik

И

Фоа“

PODNE А

А vw. Пе и

фита)

\

Сару

ОМ СТАР.

Милораду Ј. Митровићу.

Засипље снијег, хладни покров стере, Јауче вјетар и урла и вије,

Повија дрвље, шестари п бије

И кроз ноћ мрачну, ко сатана вере,

Па грлном руком, све јаче и јаче, Кровове хвата па помамно трзне;

И гола земља премире и мрзне

И негдје, тамо, у дубини плаче.

И све је пусто, свак под кровом сније, А Омар ока још еклопио није.

Поноћ је давно а он будан стоји, Ко црни сужањ сред јазбине црне; Ко да му душа тешким болом трне, Или се Омар хладне ноћи боји“

Пе! Он је кадар, као титан сињи, Мраку и вјетру да на мегдан стане! Ал' бол бескрајна једне нове ране Срце му чупа и душу му кињи,

Ко спутан оро, у сред црне јаве

Он мрачан ћути оборене главе.

Боли га, боли. Мутним оком блуди: Пред њиме леже два споменка рана Двије му шћери, два свијетла дана, Два срца жива из његових груди. Обоје лудо а до кости голе

Студена зима, све дубље и дубље, Забада мразом, и срце голубље Премире, дршће јер га ране боле;