Srpski književni glasnik

506 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

„О, ватре, ватре!“ Ал' ни искре није, Отап их јадни загрљајем грије.

Грије их, љуби, а чело му тавно, Као из гроба, уздахне дубоко,

Ал“ земља тврда а небо високо...

И он се сјети што бјеше недавно: Некада, овдје, под шљеменом овим, Гдје сада стоји пустош ко у гробу, Алах је, добри, сплазио робу Свакога дана с благословом новим, Давб му блага колико је хтио

И он је рахат' у свом срцу био.

Пред њим су зором огари и рти Гонили вепра на јек џефердара,

Рзао коњиц силна господара,

Љући од ватре, вихора и смрти.

Па оно рухо на ведром јунаку 7! Одора царска није љепша била! Жежено злато и пурпурна свила,

Па блиста, трепти, ко алем на зраку, Те кад би Турчин преко друма мино, Спрам јарком сунцу ко сунце би синод.

Био је силан, чувен и у части:

Безбројна стада и пашњаци травни,

Ограде, шуме и вртови равни,

Све је то било у његовој власти. : Педесет кмета пунили су хаком“

Амбаре тврде Омара Рахмана,

А он, по вољи Бога и Корана,

Милостив бјеше и праведан сваком, —

Кметове своје он је браћом звао

И сваки од њих за њ би главу дао.

1 Задовољан, итд. % Доходак агин од земље, итд,