Srpski književni glasnik

О. мо А Рт. 507

An круна блага, најљепша од свијех, Била је жена што љубити знаде, Алах јој, добри, златну душу даде Коју јој нигда не осекрвни гријех;

И као лептир, што се сунцу диже,

У тихом дому он је радост пио,

И нико није као Омар био

Небу и Богу п џенету ближе!

Срце му бјеше ко оаза чиста,

Гдје бумбул пјева и прољеће блиста.

Но, шта је срећа до блудница права“ Дође ти, гледа, ко дјевојче емјерно, И када мислиш да те љуби вјерно, Сву милост своју она другом дава. Тако п Омар без хапра' оста И, једног дапа, оборене главе Он видје пустош своје црне јаве —

, Проплака, јекну, — он сиромах поста; Нестаде кмета и пољана равни, Оста му само тај дом, тај гроб тавни.

Ал“ еве би благо прегорио много: Бијела стада и пашњаке травне, Ограде, њиве и вртове равне,

Ал ово није прежалити мого:

Једнога дана, кад зора изађе,

И бумбул тица зајеца у лугу,

Он видје своју непреболну тугу —

Он мртво драго у постељи нађе,

А хладна уста ко да шапћу тио: „Чувај ми дјецу, Алах с тобом био!“

И он је чуво. И тај шапат тајни Он и сад чује, ту, крај дјеце драге, И види очи небесне и благе,

Срећа.

AC: AVEO MV u OL a