Srpski književni glasnik
О. мо А Рт. 507
An круна блага, најљепша од свијех, Била је жена што љубити знаде, Алах јој, добри, златну душу даде Коју јој нигда не осекрвни гријех;
И као лептир, што се сунцу диже,
У тихом дому он је радост пио,
И нико није као Омар био
Небу и Богу п џенету ближе!
Срце му бјеше ко оаза чиста,
Гдје бумбул пјева и прољеће блиста.
Но, шта је срећа до блудница права“ Дође ти, гледа, ко дјевојче емјерно, И када мислиш да те љуби вјерно, Сву милост своју она другом дава. Тако п Омар без хапра' оста И, једног дапа, оборене главе Он видје пустош своје црне јаве —
, Проплака, јекну, — он сиромах поста; Нестаде кмета и пољана равни, Оста му само тај дом, тај гроб тавни.
Ал“ еве би благо прегорио много: Бијела стада и пашњаке травне, Ограде, њиве и вртове равне,
Ал ово није прежалити мого:
Једнога дана, кад зора изађе,
И бумбул тица зајеца у лугу,
Он видје своју непреболну тугу —
Он мртво драго у постељи нађе,
А хладна уста ко да шапћу тио: „Чувај ми дјецу, Алах с тобом био!“
И он је чуво. И тај шапат тајни Он и сад чује, ту, крај дјеце драге, И види очи небесне и благе,
Срећа.
AC: AVEO MV u OL a