Srpski književni glasnik

О ма Рт. 509

Овде је златном душом љубљен био, И срећа није одлазила нигда, —

А далек мјесец, као сребро чисто, Кроз ово грање спокојно је блисто.

Мурва је била свједок срца вјерних, Заноса дугог и младости оне:

Кад крв сва гори и кад душа тоне У мору страсти и жеља безмјерних. И све што негда, у ноћима сјајним, Шашптаху овдје двије душе младе, То п сад, ево, естара мурва знаде Па тихо прича разговором тајним; И Омар слуша па заципљен стао Ко да је негдје близу бумбул пао.

И снијег прши, хладни покров стере, Јауче вјетар и урла и вије,

Повија дрвље, шестари и бије

И кроз ноћ мрачну, ко сатана, вере, Док једна слика, нијема и бона,

Под семрзлим кровом високога грања,

О златном добу само сања, сања.

Ал' као одјек погребријех звона,

„О, ватре, ватре!“ тешки вапај стиже, И Омар јекну и сјекиру диже.

Кроз јаук вјетра, дубоко у мраку,

Удар се тешки за ударом чуо,

Са старе мурве падало је руо

Сребрно, хладно, на тјеме јунаку,

А, као мајка над породом благим, ·

Она, високо, у небеске стране,

Ко црне руке, дизала је гране,

Са благословом, над љубимцем драгим.

И крупни снијег падао је јаче,

Нити је чуо како Омар плаче. Алекса ШАНТИЋ.