Srpski književni glasnik
О ма Рт. 509
Овде је златном душом љубљен био, И срећа није одлазила нигда, —
А далек мјесец, као сребро чисто, Кроз ово грање спокојно је блисто.
Мурва је била свједок срца вјерних, Заноса дугог и младости оне:
Кад крв сва гори и кад душа тоне У мору страсти и жеља безмјерних. И све што негда, у ноћима сјајним, Шашптаху овдје двије душе младе, То п сад, ево, естара мурва знаде Па тихо прича разговором тајним; И Омар слуша па заципљен стао Ко да је негдје близу бумбул пао.
И снијег прши, хладни покров стере, Јауче вјетар и урла и вије,
Повија дрвље, шестари и бије
И кроз ноћ мрачну, ко сатана, вере, Док једна слика, нијема и бона,
Под семрзлим кровом високога грања,
О златном добу само сања, сања.
Ал' као одјек погребријех звона,
„О, ватре, ватре!“ тешки вапај стиже, И Омар јекну и сјекиру диже.
Кроз јаук вјетра, дубоко у мраку,
Удар се тешки за ударом чуо,
Са старе мурве падало је руо
Сребрно, хладно, на тјеме јунаку,
А, као мајка над породом благим, ·
Она, високо, у небеске стране,
Ко црне руке, дизала је гране,
Са благословом, над љубимцем драгим.
И крупни снијег падао је јаче,
Нити је чуо како Омар плаче. Алекса ШАНТИЋ.