Srpski književni glasnik

ИЗВОЛТЕ!

ПРВИ ПУТ. ,

Био је велики празник.

Ми смо седели у кафани и пили.

Тада је дошла Она. Њена хаљиница, која је била једва до колена, била је плаветна и наивна као и Ока. Златна јој се коса стидљиво спуштала к раменима; очи су јој збуњено тражиле нешто по земљи. Њени образи горели су од стида и бојажљивости. Била је мала и једва се видела иза нашег стола.

Пришла нам је полако, гледајући да не дирне ни онај кафански дим, који се колутао у широком млазу пролетњега сунца, и као за себе прошаптала нам је промуклим гласом гладне деце:

— Извол'те цвећа!

Ми смо се осмехнули, узели по једну киту њеног ђурђевка и платили јој га.

ДРУГИ ЦУТ.

И други пут је био велики празник.

Седели“ смо као и пре у кафани и пили.

Тада је дошла опет Она. Имала је раскошну ружичасту хаљину, чији су се скутови вукли по земљи и правили чудноват заношљив шум. Коса плава и сјајна, таласала јој се око ушију, о којима су се њихали велики златни, месечасти обоци. Ход јој је био тежак и достојанствен. Очи крупне и укочене; поглед оштар и хладан. Чело високо и дреко. Крупна и висока, чинила се да је већа од нас свију.

Пришла нам је. Њена гола рамена и откривене груди говорили су нам јасно и отворено:

– Извол'те тела!

с %