Srpski književni glasnik

Антун ФАБРИС. 513

гледиште. Други је рад много већега значаја п за њ је одиста штета што у своје време није публикован; то је његова теза о Марину Држићу. Познајући овај рад само по личним случајним саопштењима Фабрисовим и по једном месту једне скорашње расправе Г. Јагића, ми ниемо у стању дубље ући у претрес његов. Можемо само уопште рећи да га је Фабрис радио у духу тадашњих озбиљних и савесних студија из дубровачке књижевности, и специално полагао пажњу на тражење извора Држићевих. Ако се добро сећамо једног разговора с њим од пре шест година, он је за неке драме Држићеве нашао извор ; по Г. Јагићу, опет, он је у том тражењу извора погрешио на једном месту, код „Скупа“ наиме, објашњавајући га делимично утицајем талијанских комедија ХУГ века. Додајмо још (ствар коју такође по личном саопштењу пишчевом знамо) да се он у својој тези дотицао и претходних радова о дубровачком писцу комедија, и да. је том приликом указао у студији TFT. M. Шрепла на пасаже који су превод из познате Клајнове „Историје драме“.

Али сем та два рада, онога о Порфирогениту и другога о Држићу, Фабрис је још сличних ствари радио; сем бављења науком док је био ђак и наставник, он се бавио њом и доцније, као уредник. Један повећи рад из тога доцнијега доба било је издавање извесног дела песама Игњата Ђорђића. Ђорђић је, као што се, зна, оставио за собом пуно нештампаних песама, међу којима има и таквих којима се не би човек могао надати од једнога фратра, и које Југословенска Академија, тај познати издавач старе дубровачке књижевности, вероватно не би штампала; Фабрис је те и друге нештампање песме Ђорђићеве хтео да спреми за штампу, мислећи наравно на нашу Академију Наука као на издавача. Те песме он је спремао по два рукописа, оба шлеа како изгледа, један из библиотеке доминиканског манастира у Дубровнику, а други из приватне својине, из заоставштине некадашњег вредног скупљача и преписача дубровачких

38