Srpski književni glasnik

Антун ФАБРИС. 519

за лист, испуњују сваки своју потребну рубрику а увек имају шта да кажу при томе и знају шта је модеран лист: а шта ћете кад „Орђ“ готово нема те редакције, кад још нема правих услова да је добије, кад је књижевно интересовање још недовољно да се она у њему образује, кад је он баш за то и кренут да тек то интересовање изазове, кад је њему од најаче потребе баш оно што тек он сам има да створи 2 То је несрећни положај „Срђа“, и тај је положај највеће муке и задавао Фабрису. Фабрис је разумео то, и гледао да међу млађим људима, онима који су по способности и интересовању ближи редакцији, изазове вољу за књижевни рад. „Немојте да се рече, говорио им је он, да су Дубровчани тада che muore,! m ma су једино странци што нешто раде у Дубровнику: ја први, који нијесам Дубровчанин него Корчуланин“. И њему је врло тешко падала извесна индиферентност и неинтересовање бољих млађих људи, као што му је тешко пала и смрт Уроша Тројановића, јединога од млађих који је могао бити прави, непосредни сарадник „Срђа“. (Свршиће се.) ПАВЛЕ Поповић.

ЈЕДНА ДУЖНОСТ НАШИХ СТАРИЈИХ ПИСАЦА.

Једно време било је као у моди проналазити грешке и недостатке, правити замерке сваке врсте „Историји Српске Књижевности“ од Г. Стојана Новаковића. Није се довољно водило рачуна да је то дело писано још 1867, и да се тешко што више и могло дати у оно доба, при 0наквим приликама књижевним, онаквој оскудици најпотребнијих података, када није било ни једне књижевне монографије, и када се књижевна критика тек почела

! Племе које умире.