Srpski književni glasnik

ацек реуи Ј

520 Српски Књижевни ГлАСНИК.

јављати. Још и данас, после скоро четрдесет година, ко год хоће да се забави којом књижевном епохом нашом, или да дубље проучи каквога српског писца, наилази на скоро несавладљиве физичке тешкоће, на готово потпуну оскудицу основнога материјала, био је принуђен ловити по читаве недеље и месеце по нашим старијим листовима и часописима какав биографски податак, какву значајну и карактеристичну појединост. А то је после толикогодишњега. рада наших књижевних друштава, Српског Ученог Друштва, Академије Наука, Матице Српске, Чупићеве Задужбине, Коларчева. Фонда, после толиких књижевних часописа, после знатнога броја радника који су се бавили питањима српске књижевне историје, међу којима има не само Срба, но и других Словена, па чак Немаца и Скандинаваца. Поље је тако широко и незаорано, оскудица. је тако велика, да је немогуће писати потпуно књижевне монографије, и историја књижевности још се код нас не може радити на апсолутно научном основу. Још ни данас ми немамо ни библиографију српске књижевности !

Врло мало се зна интиман живот наших писаца, још мање духовна и материјална средина у којој су се они развијали. Можда би се у нечему помогло када би књижевна друштва расписивала редовне годишње награде за монографије о појединим писцима, па ма то било на чисто биографском основу. Један од путева да се дође ло добрих радова те врете, то су мемоари, успомене, забелешке не само писаца но и свих људи који су умели да виде око себе и кажу утиске које им је живот оставио. Једно од најбољих средстава за научан рад на књижевној историји, то су те „приватне историје“, како је говорио Јован Ст. Поповић, п њихова се вредност не да довољно истаћи.

Француска, чија је историја књижевности за данас можла. најбоље израђена, има да покаже невероватан број мемоара прквених великодостојника ХУП века, незадовољних великих племића из доба Луја ХТУ, оче-