Srpski književni glasnik

и

JEMNHA Дужност НАШИХ СТАРИЈИХ ПИСАЦА. 591

видаца велике драме Револуције, маршала Царства и песника романтичарске епохе. У најбоља дела њене књижевности иду извесни мемоари, као војводе де СенСимона, где се слика сјај двора краља Сунца и потмули гњев укроћеног феодалног племства, узнемирене и искрене „Исповести“ Жан-Жак Русоа, трагични „Мемоари“ његове ученице Госпође Ролан, „Интиман Дневник“ Бенжамена Констана, дневник Алфреда де Вињиа, успомене Жорж Саидове, Гизоа, Ренана, пи толиких других. И не само да су то успомене људи који су играли прве улоге у политичкој и књижевној комедији, но има п мемоара сасвим емртних људи, обичпих конвентовцаца из доба Револуције, сержана Велике Армије п прозаичних грађана из доба Јулеке Монархије. Треба отворити ма какав данашњи француски часопис па видети како се радо објављују те интимне историје. Ове године, на пример, постало је већ досадно читати силне чланке о љубави између Жорж Сандове и Алфреда де Мисеа, и везама између Сент-Бева и Аделе, жене Виктора Ига.

На страну унутрашње, независне вредности тих успомена, што имају више занимљивости но сваки романи, јер садрже више истине, причају историје које су се проживеле, а јунаци су им људи који су постојали. Њихов значај је неисказано велик за моралну историју једнога доба, и за моралну биографију једнога човека, нарочито када су писане у интимности, не пред огледалом, не за потомство пред које се хоће да изађе лепши и већи — каткада мањи и гори — но што јесте у ствари. И књиге и јаван рад имају увек нечега глумачког, све је то за публику, и пиеци и вође народа увек се у ја вности приказују публици као опереки тенори или паланчани пред фотографским апаратом. Званична, спољна историја, суви биографски подаци нису ништа према тим драгоценим „људским документима“, ситним појединостима обичнога живота, изражајима откривене природе, помоћу којих се васкршава цело једно доба и цео један људски живот,