Srpski književni glasnik

VV “~ SLOMI e РЕЧИ те а п ~ њики o Пре а 4 2 ri

и а 7 Ви и

599 СРпоки Књижевни ГлАОНИК,

sg O]

Може се рећи што хоће, али у нас нема много традиција, нарочито књижевних. Стара српска и дубровачка књижевност мртва су слова за нас, и тек од половине ХУШ века почиње наш књижевни живот. Из тога су доба и први мемоари на српском језику, „Живот и Прикљученија“ нашега мудрог и благородног Доситија, .ЖКитије“ луталичког калуђера Герасима Зелића по Русији, Пољској, Новој Србији и Паризу, автобиографије о народнога добротвора Саве Текелије, Јована Рајића, у рукопису. Од људи из ХГХ века: автобиографија Милована Видаковића, Симе Милутиновића, штампана, до 1807; "Успомене из Устанка Проте Матије Ненадовића, Лазара Арсенијевића Баталаке, „степенита слова и мишљења“, причања Петра Јокића; затим успомене, нештампане, Атанасија Николића, Јована Стерије Поповића и Никанора Грујића, и штампане, али непотпуно, Јакова Игњатовића и Јована Суботића, песнички дневник Славка Златојевића. И ма колико да је тих мемоара мало, ма колико да су многи од њих слаби, и површно израђени, од колике су користи не само по историју српске књижевпоети, но цо историју српскога народа! Мора се благосиљати и благоглагољива таштина њихових писаца која их је често гонила да се свечано и потпуно прикажу потомству. Шта би се без Доситија знало о утицају реформе Петра Великога, о моралном стању Срба у Јужној Угарској Мемоари Проте Матије Ненадовића оживљавају цело оно херојско и крваво доба, оне људе који нам својом душевном крепкошћу изгледају као да су од друге расе, и ко буде хтео драматизовати те дане, наћи ће ту мате_ ријал који се иначе у сувим документима никал не наилази. Успомене Јована Суботића и Јакова Игњатовића, поред свега безазленога самохвалисања. које садрже, драгоцен су прилог за проучавање стања. духова у Срба, када. је сва младеж обожавала Симу Милутиновића, када је сав духовни покрет био у Пешти, око „Сербеког Народног Листа“, и када се, под непосредним утицајем ма-