Srpski književni glasnik

: |

A

o TO У И ОРИ УУ

Једна Дужност НАШИХ СТАРИЈИХ ПИсаАЦА. 593

ђарског националног покрета, епремао националан покрет српски од 1848. На жалост и велику штету, толики наши јавни радници су помрли, не оставив ни слова о своме животу и добу. Јунаци из Устанка изгинули су на бојним пољима дринским и моравским или поумирали на губерима евојих кућа или у степама Бесарабије, не давши нам писмених спомена свог рада, оставив историји да она у место њих говори. ЊБима није ни замерити, јер су живели у доба када се писало барутом размућеним у води, као што је Вук Караџић учио писати. Али каква је неизмерна штета што Љубомир П. Ненадовић није дао успомене из свог богатог, пунога живота, о евом шездесетогодишњем раду књижевном. Он је био један од оног првог србијанског поколења које се школовало на страни, уредник симпатичне „Шумадинке“, око које се почетком педесетих година окретао сав духовни живот Србије, он је толико видео и чуо, толико људи познавао и толико света прошао, да је имао шта више да нам да но туристичне утиске и мудријашења у једноликим етиховима. Шта се могло чути од Светозара Милетића, о утицају Штуровом на младе Србе, о бури од 1848, о „сувом зулуму“, како би рекао Г. П. Кочић, о пуним полета и вере у будућност шездесетим годинама, у мучним борбама са мегаломанијом званичне Мађарске, о више од тридесет годпна живота нашега народа! И ниједне речи од свега тога! Губитак који се никада и ничим не да надокнадити. Но од наших старијих поколења остало је неколико који су играли видне улоке у прошлим покретима, и који имају шта да кажу. Код нас живот брзо хуји, и нигде периоде не протичу брже но у нашем младом и наглом народу, где се од вајкада све радило с ногу и од данас до сутра. Од 1848 па до данас, колико догађаја, какве промене, шта је праваца и идеја! Те промене које су извршене, та стања духова која су нам данас туђа, треба да нам кажу они која су их видели џи проживели,