Srpski književni glasnik

РАЗГОВОРИ С ГЕТЕОМ.

П. О ПРЕДМЕТУ У ПЕСМАМА.

ЈеЕна, четвртак, 18 септембра, 1873.

Јуче у јутру, пре Гетеова одласка у Вајмар, био сам тако срећан да опет један сат проведем код њега. И тада је он водио врло важан разговор, за мене од сасвим неоцењиве вредности, и који ће ми користити за цео мој живот. Ови млади песници у Немачкој требало би да га знају, могао би им бити од помоћи.

Почео је разговор запитавши ме да ли летос нисам написао неку песму. Одговорио сам му да сам додуше неке написао, али да уопште нисам имао воље за то. „Чувајте се већега дела!“ рекао ми је на то. „Од тога пате наши најбољи песници, баш они који имају највише талента и најваљаније тежње. И ја сам од тога патио, и знам колико ми је то шкодило. Колико ту све није пропало! Да сам урадио све што сам могао добро израдити, не би стало у стотину свезака.

„Садашњост тражи своје право; треба изразити мисли и осећаје који се евакодневно јављају у песнику. Али ако човек има у глави веће дело, поред њега не може ништа да постоји, све мисли бивају сузбивене, и човек је дотле изгубљен за угодност у самом животу. Колико напрезање и трошење душевне снаге треба да се само среди п заокругли једна велика целина, а колико снаге и колико мирног неремећеног положаја у животу, да се тада све изрази као што ваља! Ако је у целини учињена погрешка, пропала је сва мука; ако, даље, код тако опширног предмета, човек у појединим деловима није потпуно господар своје грађе, онда ће целина имати местимичних недостатака, и добиће прекор; и за све то, место награде и уживања због толиког труда