Srpski književni glasnik

569 Српски Књижевни ГЛАСНИК. оставља на миру ни царева сина — да је кабил, ни муфтију, ни владику — ако му, дењиз, дође шака. Е, валај, ћемо с' огледат' седекана, — па ја јали Дробњаци. Идемо да видимо коме ће пућ' више репа, тек неко од нас неће дуго још бит“ на штету качамаку — бели!.. Но, мој добри Мато! (ту га потапшпла руком по рамену) пошто с умијешан у те видовите људе, дедер ти мени прореци: шта ће бит' и како ћу свршит' с Дробњаком 7. Ама право, јер ако и једне збундаш, валај-и-Оилај, с овом ћеш се целиват' (при том му показа на сабљу преко крила). Мато виђе да ту нема шале. Зна Смахил-агу, а зна и Дробњаке и Ускоке, љуте крајишнике,

Што су кадри стићи и утећи,

И на страшном мјесту почекати, И рањена унијети друга,

И за своју погинут' слободу Па ни јекнут' нити уздахнути, Ни ниједном да закука мајка, Нити сеја нити вјерна љуба! —

Двије му се најдубље боре на челу скупише и сабраше у гуку међу повијама; смршти обрве; притаји дисање, а магленасти поглед из тавних и упалих му очију укочи у кретате рачве на свом тисовом штапу, кога у руци држаше. Израз му лица представљаше човјека који дријема а који се потајно бори с очајањем. Крстата му тојага у руци као да бјеше посредник између воље и нечега на што циља. Да му је ко поднио нож под грло, за читаво пола сата би га могао заклати а да ни претом не копорне у име одбране.

Одједном се трже, издрљи очи, а дивљи поглед, као у махнитаћа, управи на СОмахил-агу, п. запиждри у њ. Гледаше га од прилике онако како би кад би изненадно застао над мало прије обореном лешином каква ужасна силника од кога народи стрепе, грцају,и јецају.

— Шта је, џанум, Мато2 Говори! — зађе нестрпљиво забезекнути СОмахил-ага.

Мато се промешкољи, почеша иза врата, обори очи