Srpski književni glasnik

ЗРЕО У КА | ОЋ, 565

— Бога ти, пошто си из Црне Горе, познајеш ли неког Мата Глушца, херцеговачког ускока

— Ка! не, чоче2 Пожнавам, божг а ти вјера, ка“ што садако тебе гле'ам! — одговори Црничан.

— Знаш онај дуб више оног убла крај пута како се обрће к Бјелошима идући с Цетиња 2 Е, дина ми, под њим истим ми је Мато Глушац избио ово ћораво око

буковим листом. — рећи ће Турчин! — Како то, чоче7 — зачуди се Црногорац. — Ето како! — објасни му Стамболија: — Мато

је, бива, буљугбаша од планинских здуха отуд, а ја од приморских одовуд. Ономлани се побисмо и поћерасмо — ми одовуд а планинштаци одонуд. Погон, погон, погон, погон; ха бој а бој, ха бој а бој — к, билај, ми прећерај вашевце до под сами Ловћен. А, да не би Мата здухаћа, све их шћавасмо поломити, и род и плод вам затријети, и нафаку преотети, и мал вам посатирати, и зло вријеме наврнути да вас побије усов и студен испромрза. Но нас он ту дочека, и све учини у комаде. Ђаво га натетура на ме таман под оним дубом, те ме удари буковим листом по образу и очима, и тај час ми ово око искапа. И, ешхеду билахи, онаки човјек, као што је Мато Глушац, и за најбољу царевину вреди за хиљаду других; и волио бих, џанум, да је Турчин, но три најљепша, султанова града. Јер таки здухобаша, као што је он, тек се један у сто година рађа. Ама ви сте, Власи, шарени људи, и, чини ми се, нити знате шта у њему имате нити му припознајете што)... #

Иво Јоков Мартиновић из Бајица, старац од својих шездесет година :ма још крепак као дријен, неђе под јесен сјекао брест стоци на Ловћену. Ујутру отишао здрав а у вече га донијели болесна на носилима кући. Данноћ, за читави мјесец дана, тих живих мука на том човјеку — да Бог сачува и црног Циганина ! Богу душу, Бог је неће!

Имао, старац, два сина присијенка, и ђеца — као