Srpski književni glasnik

:

ои И КА се. 567

рикнут' да ти капа у вис полети, и проговориће к'о чељаде: „Удри ме још једном!“ Ама се немој преварит' да га још који пут млатнеш — да јадан нијеси! Богме, добро избечи шта радиш, па бјеж и не осврћи се ако ти је живот драг! Ако смијеш то урадит', наћћеш оца здрава читава; а друкчије му сви свјетски доктори неће помоћ' више но ћеса ножу. Ја знам е је то к'о најмучније, ама, богме, зажмури! Један је отац. 'Оћеш ли7 —

— тОћу, стричане, за Бога! Ка“ не7 — повика витешки ђетић, ограшен што нађе макар и тако опасно средство за спас евог родитеља, па се одмах стаде опремати за мегдан. |

— Е, добро! Кад 'оћеш, а ви ми прострите ту уз ватру, да мало одморим кости! — нареди Мато.

Домаћи му тај час настријеше виша, и пребацише један вехди стручељак, те се Мато спусти, претходно заповиједивши :: да га никако не буде, догод се сам не пробуди. И затља у колико би се окренуо.

Чим се смрче, Горчин зађеде за пас двије мале пушке и нож бјелосапац, узе у руке шишану, замота се у струку па опучи уз ловћенске стране. Карамлук од мрака и облака да не видиш ђе ћеш ногом стати. Вјетар шиба, носи дрвље и камење, и наноси дебеле млазове и велике пљускове хладне кише. Низ стрме путање деру глибави поточањци и камење граде клизавим да нос разбијеш. Кроз гудуре и кршевите лолије, што ти се као какве утворе и хавети истичу на сваком кроку, чујеш само штектање лисица, облијетање дрекала, завијање вукова, хоргање међеда, оздо с ловћенског подножја из села лавеж паса, а изнад главе из облака цијук бурних птица — здуха. Штогод сб пео више уз Ловћен, све се више јежио од страха, хладноће и задихивао од умора. Под самим каменим врхом натмуреног Ловћена Горчин нагази на снијег, и око саме поноћи стиже на циљну раскрсницу с јасеном и западе у бусију.

Но док је он тамо чекао и тачно и micro mo Матову упутству окушао срећу, дотле је Мато дрињцао уз