Srpski književni glasnik

568 СРпоки Књижевни ГлАСНИК.

ватру као заклан; чак ни дисања није одавао. Око поноћи га стаде јека као рањена јунца, и размаха се грчевито рукама око себе као да се с ким хрва. Ха тако, ха тако, до неко доба ноћи. Кокот залепета крилима па се протеже, изви шију и закукуријека колико га грло доноси, — а Мато скочи као помаман.

— Ха! — повика — Аферим, Горчине! — и погледа на старог Ива, који се у исти час исправи с б0ничке постеље, сједе уз огањ и затражи кап варенике. Домаћи се слебуташе око Ива и Мата, стадоше их љубити и грлити као да су ес оног свијета дошли.

Кад би у јутру, ето ти Горчина — сав мокар, умрљан и уморан, као није то шални посао цијелу се ноћ борити с природом и духовима. Чим пређе преко прага п виђе оца ђе сједи, запјева гласачке па притрча Мату те га пољуби у преп, благодарећи гологлав: „Фала ти, стрико Мато! и Бог ти јаки намирио! Никад ти нећу заборавит'. А што је право и што добри људи реку нећу зажалит", да ђа'ољом!

— Фала Богу! — рече Мато — и теби, соколе, који емједе, к'о мало који јунак, и умједе, к'о најпаметни' ђетић, да поступиш к'о што ти казак. — Они црни во

био је они пети дух што је Ива ранио, а они бијели ја. носећи болес' и рану твог оца на себи. Да ти нијеси црног бика час прије пресјек'о ножем, он би се поб'0 са мном и — надбо ме. Таде би Иво умро посигурно, па ни мени не би било ласно. А овако, ти ми помога, те без по муке разбуцак душманина и мог и твога. И ту ми је доста наплате; више ти ништа не гледам. И збогом!

Иза владике Рада дође на црногорски престо Данило Зеко Петровић, као први „књаз“ Црне Горе и Брда. То је била муња од човјека, храбар, прегалац, родољуб, али и необуздан каткада. Он поче у земљи уводити по неке „регуле“, па, између осталог, забрани кроз народ свако врачање и празновјерицу. Све оне, који би се усудили прекршити његову наредбу, постизала би најгроз-