Srpski književni glasnik

570 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

ђе је свак једнак, погледаћемо се ја и ти око у око пред лицем неумитног Вјечног Судије, па ком бритва ком ли брус! Но се неће само на теби кола пребит! И шумадински књаз, твој друг, обршиће исто к'о и ти, и за вашијем главама остаће пуста и Србија и Црна Гора...

Све се живо, што ту бијаше, заблеши као да се гробови отворише и мртви поустајаше. Књаз Данило стао па се скаменио од чуда и недоумице. А Мато се поштапа и одгереља кроз авлију, придржавајући се уза зид рукама, докле дође до на врата од Биљарде; ту се стропошта као кап са стрехе, јекну, изврну очима и издахну, на прагу од књажева двора. Перјаници притрчаше, подигоше га на руке, али доцкан. Његово измучено и хладно тијело пресамићаваше се на њиховим јаким ручинама као уловљена штука на оствима.

Сутра-дан малена тучна звона на Влашкој Цркви жалосним звуцима огласише емрт и укоп чувенога здухаћа, Мата Глушца, Гачанина, херцеговачког ускока, жртве модерне автократије, човјека, за кога би туђа вјера три најљепша царева града дала само да је њен човјек, а кога „Шарени Власи“ нити познаше нити припознаше!... Сахранише Мата у прну земљу; сахранише с њим и све тајне и муке његове, али што он прорече, оно се и стече!..

Ж

Поноћ се приближује. На пољу непогода једнако; вјетар извија своје страшне мелодије, облаци се муте, топола јауче, прозори дрхте. Зима стеже све јаче и јаче, а здухе цијучу и звижде све страшније. Коса се јежи на глави, уз образе подилазе жмарци — као да мрави миле, од језивости таких прича. Батра у пећи издаје. Ђеца. поспала. Жене зијевају, људи се протежу, дријем осваја. Вријеме је ићи те спавати.

— Добра ноћ!, — Била ви на помоћ!!,.. —

НЕвЕСИЊСКИ,