Srpski književni glasnik

СТРОПОСАКЕИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. Књига Х[У, БРОЈ 2. — 16 ЈАНУАР, 1905.

O TA VER MM... ЈУ. Кроз неколико недјеља Тата п Ђуро сасвим се навикоше једно на друго. Ако је она отишла куда на рал,

('.)

остављајући га по два-три сахата сама, он је био нестрпљив и раздражљив као дијете. Непрестано је изви-

ривао на врата, — јер је већ могао опријети се на ноге и помало ходати, — стењао је, отхукивао и проклињао

је што још не долази. Није хтио сам узети ни чаше воде, нити је примао каквих понуда макар из чије било руке. Није хтио ни говорити, и ако га је когод питао зашто, упорно је ћутао и дурипо се, мрштећи се и гунђајући. Свачији говор љутио га је и само њезино чаврљање било му је пријатно. Навикао се на то чаврљање, па, макар говорила о каквим било ситницама, волио је слушати. Није одговарао, али је слушао, као што млинар слуша клепет млина, те му је криво п необично ако умукне... Она се опет навикла да га његује и послужује, навикла на његове погрде и клетве и, ако је гдје отишла, једва је чекала да. се врати и да га покорно, без роптања, двори. Чинило јој се да ће се за то вријеме док је одвојена од њега догодити триста несрећа: да ће се опет озлиједити, или повриједити коју рану, или, ако ништа друго, да ће се нагладовати, јер ко ће га други онако знати понудити као она2 Увртила је била у главу,

6