Srpski književni glasnik

и РЕБИС М.. 83

се заложиш... знаш она... не знам јој имена, па, ето, заборавила сам ти одма дати, -— говорила је Тата брзо, готово не предишући. — Све ме сретају пи питају за те... Питају : кад ћеш изаћ 7 А ја свакоме велим да си добро п да си се опоравио. „Ногу је сломио“, кажу неки... „Није“, велим ја, „ено га све трчи по соби п скакуће к'о вребац, ништа, му не фали“... „ддрав је он, фала Богу“, кажем ја и опет, „здрав је к'о попов ждријебац ; никад није био здравији откако се родио“...

— Лажеш ти евијету, лажеш, — гунђао је Ђуро зловољно, преко залогаја. — Ти што год зазинеш, све

слажеш... Коме ти говориш о здрављу“... Зар мени“... Све је у менп поломљено к'о у Хусића кењцу кад су га уфатили у житу...

— Није поломљено, — упадала је Тата живахно, као тјешећи га. — Доктур каже да није, а он боље зна...

Брже ћеш ти опет прифатит' за рад к'о соко... Док се само још мало опоравиш, па ћеш виђет како се ради.

Док је говорила задње ријечи, Ђуро је одмах почео јаукати и превијати се, као да га на крет разапињу.

— Ох, ох, ох, знам ја што ти тако говориш, кучко једна, — стењао је, одбацујући од себе п јело п све. Хоћеш ти да ме се кутаришеш час прије, па ме с тога гураш на рад... Боли мене, све ме боли, а ти тако... Видиш ли, жалосна била и несретна, да се ни исправит не могу 2... А ти... само да ме оставиш...

Гледајући га тако, Тата се мрштила и кривила лице, као да је неко за косе чупа. Бржебоље окретала се по соби, купила подеране јаетуке пи разне дроњке, те му их подметала под главу и под леђа. Додавала му је и воде, лијекове и нудила га, да му привије хладне облоге.

— Ах, ах, ах, нећу ништа... ништа из твоје руке, — дречао је Ђуро, ваљушкајући се по соби и бацакајући се ногама. — Оставићеш ме болесна... Хоћеш да оставиш, а 2

— Ама нећу те оставити, болан, — говорила је она нежно, болећивим гласом, милујући га по коси и обра6* а,