Srpski književni glasnik

84 СРпски Књижевни Гласник. зима. — Нећу те оставит... Ја 'нако говорим свијету да

си здрав, јер нећу да више говоре о твојој болести II да ме не питају вазда... Још ја могу тебе његоват' и није ми додијало, не дај Боже!... Ето какав си... Ја јелно, а ти изврћеш друго... Није ни у мене срце од камена, па да те пушћем да умреш.. Остаћу још с тобом...

— Још Јошт — питао је Ђуро нагло се исправљајући, као да су му еви болови намах одуминули.

— Још... још, док не оздравиш к о попов ждријебац... Ко ће те чуват' ако нећу ја 7... Други пе знају, а ја сам вјешта... Ко би те други љуцки подворио“7

И она је једнако говорила, не престајући и не предишући; говорила је брзо и ватрено, гледајући више у таваницу него у лице Ђурино, те није могла ни примјетити онај подмукли подемијех, који му је подрхтавао око усана...

У.

Тата је одиста хтјела одржати задану ријеч и још ни једанпут ни помиеслила није да остави Ђуру. Једнако га је његовала, дворила пи пазила, једнако му доновила понуде свакога дана. Остали авлијаши, чим су опазили да се помало придиже, почеше га напуштати. Јела му нијесу доносили него само једном или два пута недјељно. Тата је својом зарадом морала хранити и себе и њега. И није јој било криво, није роптала; напротив, изгледало је као да је желила да се болест што више отегне. Осамљена отприје п напуштена од свакога, сада као да је уживала у томе што је нашла некога с киме је невоља зближила, нашла мушку главу за коју се мора старати и, по женскоме нагону, слушати и покоравати јој се. И у најслабијем мушкарцу жена, зближена с њиме, види неку своју заштиту и препатиће, поднијеће и жртвоваће много, да је сачува; напуштена и осамљена жена поднијеће и жртвоваће све и предаће му се свом душом. Q тога, кал су неке комшинице опоменуле Тату и савје-