Srpski književni glasnik

па У И У и

ВАТ ЊИМ... 85 товале јој пријатељски да га напусти, она се само 0осмјехнула: — Тако је суђено, — рече благо. — Божија је најстарија... Бог је наредио да га не остављам, док не оздрави.

А Ђуро никако потпуно да оздрави. Могао је већ слободно ходати, јести и пити за двојицу, спавати мирно и у дану и у ноћи, али се за живу главу није хтио усудити да пријеђе преко авлијскога прага и да пође на радњу. Размажен брижљивом његом и научен да му други зарађује ручак и вечеру, сад није ни помишљао на какав рад. Дочепао се Тате, која је, по његову мишљењу, доста полако зарађивала, па је није хтио без велике муке пустити из шака.

-— Кад се она мучи и за се п за ме, што би се ја мучио, — говорио је сам себи, сунчајући се п очекујући је да се врати с рада. Лешкарећи протезао се и стењао, али не од каквих болова, него онако, од дуга времена, као што неко на беспослици воли да пјева. Љутио се страшно, ако се когод навратио да га за нешто запита. Лијено му је било одговарати на најкраћа питања, лијено преврнути се с једне стране на другу, лијено преметнути ногу преко ноге. Манојло га је једанпут понудио духанкутијом, али он није хтио примити. Морао му је предати замотан, па чак и припаљен цигар. Ако је ожеднио, грдио је дјецу и искао да га напоје водом; ако му се откотрљала ракијска боца, звао их да му је донесу.

Тату је грдио бјешње и жешће него прије.

— Заборавила си на ме, кучко, заборавила сасвијем, — викао је, превијајући се и стењући, чим би је опазио. — Роспијо једна, зар да те толико чекам“... Болестан сам, ох, ох, ох, болестан, а теби је сведно. Ти и иђеш у цркву и молиш се Богу само да те кутарише мене, ох, 0х, ох...

Тата се и опет правдала, опет је чаврљала обилазећи око њега. Понуде је вадила п пружала му их као