Srpski književni glasnik

У ИДИ А. 17

ништа до дубоку тамну ноћ, која се на пољу беше већ спустила иза прозорских окана. Он се тада прибра и баш хтеде започети своје причање, кад га старац прекиде речима: Нипошто, Господине витеже! За тако што није сад нимало повољно време. — Али Ундина поскочи љутито са своје клупице, подбочи се лепим мишицама и повика, узнев се сасвим рибару у лице: Да не прича зар, оче Је ли, да не прича Али ја то хоћу; он мора; он мора то учинити! — И на то лупи дивном ножицом добро о под, али то с тако неким смешним а љупким држањем да је Хулдбранд сад, гледајући је у њеном гневу, још мање могао одвојити од ње очи но мало пре кад ју је гледао онако љубазну. Али код старца изби сад уздржавана зловоља пуном силином. Он стаде жестоко корети Ундину због њене непослушности и неуљудног понашања према странцу, а добра старица му у томе помагаше. Тада ће рећи Ундина: Кад хоћете да се свађате и нећете да чините оно што ја хоћу, онда спавајте сами у вашој старој, димљивој колиби! — И као стрела јурну на врата а одатле све у трку у мрачну ноћ.

ГЛАВА ДРУГА.

НА који ЈЕ НАЧИН УНДИНА ДОШЛА РИБАРУ.

Хулдбранд и рибар поскочише са својих седишта и хтедоше појурити за ражљућеном девојком. Али, пре но што су они и доспели до врата од колибе, Ундина се беше већ одавно изгубила у магли и мраку напољу, и ни најмањи шум њених лаких ногу не одаде куда је могла окренути. Хулдбранд погледа зачуђено у свога домаћина; изгледаше му поготову као да целокупна мала прилика, које беше тако брзо нестало у ноћној тами, није била ништа лруго до продужење чудних прилика што су се отоич у шуми с њиме титрале; али стари рибар промрмља у браду: Није то први пут како она поступа тако према нама. Сад ваља целу ноћ страховати и ока не еклопити;

јер, ко зна да ли неће једном и настрадати кад остане

2