Srpski književni glasnik

18 Српски Књижевни Гласник.

тако напољу у мраку сама све до зоре — Онда, потецимо за њом, оче, тако вам Бога! повика Хулдбранд у страху. Старац одговори: А нашто Било би грехота кад би вас пустио да ноћу и у овој пустуњи пођете тако сасвим сами за будаластом девојком, а моје старе ноге не могу ни стићи тога ветропира, баш и кад бисмо знали куда. је одјурила. — Али, онда морамо бар поћи и довикати је и замолити је да се врати, рече Хулдбранд и стаде викати у највећем узбуђењу : Ундина, ах У ндина! врати нам се! — Старац је махао главом рекав да сва та вика не вреди ништа; витез не зна још како је мала упорна. Али он ипак не могаше пропустити а да неколико пута не узвикне у тамну ноћ: Ундина, ах драга Ундина! Ја те преклињем: врати нам се макар сада само!

Али је се збило онако како је рибар рекао. Од Ундине не беше ни трага ни гласа, и како старац не хтеде нипошто допустити да Хулдбранд пође у потеру за одбеглом девојком, морадоше се напослетку обојица опет вратити у колибу. Овде нађоше ватру на огњишту готово угашену, а домаћица, коју Ундинино бегетво и Oпасност нису ни из далека дирнули толико колико њена мужа, беше већ отишла да отпочине. Старац раздува поново угљевље, метну на њ сува дрва, п кад поново букну пламен он оде те потражи крчаг с вином који метну између себе и свога госта. — И ви страхујете за ту будаласту девојку, Господине витеже, рече он, па зато ће бити боље да један део ноћи проведемо у разговору и пићу, него да се на асурама узалуд преврћемо изгледајући на сан. Зар није тако — Хулдбранд беше потпуно задовољан тиме. Рибар га принуди да заузме упражњено почасно место газдаричино пошто она беше отишла да отпочине, па обојица етадоше пити и разговарати се као што доликује двојици честитих и искрених људи. Наравно, колико год би пута ма и најмање што шушнуло код прозора, или покаткад чак и кад се не би. ништа чуло, погледао би један од њих у вис и повикао: Ето ње! — После тога би за неколико тренутака ућу-