Srpski književni glasnik
ВИРА и, поје чу по и и, Рум
СРЕ" ФУ AAA
RT
ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ.
ЦРНА ПЕСМА.
То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.
Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.
Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.
А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —
Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.
РАВНОДУШНОСТ.
Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готеких звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.
Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.
Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави“ И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у ве-