Srpski književni glasnik

БИ иде и ЈЕ ИН У

ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ. 95

хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепропи; где је окрвављеним рукама ишао до орловеких гнезда, старе давио а млале крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову емрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражара, преко поља с црном травом, преко реке с прном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.

Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!

ПРЕХИСТОРИЈСКА ЉУБАВ.

На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијеки човек и горила. Подједнако свирепи, силни и грозни, ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

То је било због човекове женке која је стајала на стени. поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.

Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, п као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.

A када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадеждни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.